National Introspection in Milan Nenadić’s Poem “The Last Judgment“
Introspection nationale dans le poème « Le Jugement dernier » de Milan Nenadić
Национална интроспекција у поеми Страшни суд Милана Ненадића
Résumé
Examining the spiritual reality of Serbia and the dissolving Yugoslavia in the early 1990s, Milan Nenadić’s poem “The Last Judgment” presents a tangled web of relationships between the individual and national principle. In an approach marked by personal scepticism and constant re-examination, the merging of the individual and national in this poem is presented with dynamic shifts of perspective and sensibility. National introspection in this poem grows from self-observation, through self-analysis and self-criticism, to synthesis. The varying positions of the lyrical subject (expressed in first, second and third person, both singular and plural) change the outside perception and complement the initial poetic image. This paper aims to analyse and interpret this poem as well as to perceive its stylistic efficiency, which will lead us to fuller appreciation of its aesthetic accomplishment.
Examinant la réalité spirituelle de la Serbie et de la dissolution de la Yougoslavie au début des années 1990, le poème de Milan Nenadić "Le Jugement dernier" présente un enchevêtrement de relations entre l'individu et le principe national. Dans une approche marquée par un scepticisme personnel et un réexamen constant, la fusion de l'individuel et du national dans ce poème est présentée avec des changements dynamiques de perspective et de sensibilité. L'introspection nationale dans ce poème passe de l'auto-observation, à travers l'auto-analyse et l'autocritique, à la synthèse. Les différentes positions du sujet lyrique (exprimé en première, deuxième et troisième personne, au singulier et au pluriel) modifient la perception extérieure et complètent l'image poétique initiale. Cet article vise à analyser et interpréter ce poème ainsi qu'à percevoir son efficacité stylistique, ce qui nous conduira à une meilleure appréciation de son accomplissement esthétique.
Тематизујући духовну стварност у Србији и окружењу почетком последње деценије прошлог века, поема „Страшни суд” Милана Ненадића приказује запетљану мрежу односа између индивидуалног и националног принципа. Кроз развијање личне скепсе и стална преиспитивања, спајање индивидуе с нацијом приказано је уз динамичне промене становишта и осећајности. Национална интроспекција се у овој песми креће од самоопсервације, преко самоанализе и самокритике до синтезе. Варирање позиције лирског субјекта (који се исказује кроз прво, друго и треће лице, у једнини и множини), мења опажајну перспективу и употпуњује основну песничку слику. Задатак овог рада јесте анализа и интерпретација ове поеме, што ће нам, уз уочавање механизама стилске ефицијентности, омогућити да сагледамо и њену естетску оствареност.